Sa velikim ponosom delimo vest da je pesma „Predaja“, čiji je autor naša učenica Eva Nikolić, objavljena na dva književna portala – Poezija.rs i Udruženje MUK.

Eva je još jednom pokazala ne samo talenat već i ozbiljnost u svom književnom izražavanju, a ovakva priznanja potvrđuju kvalitet njenog rada.

Čestitamo joj na ovom uspehu i radujemo se novim pesmama i budućim objavama! Tekst pesama se nalazi ispod

„Posle ljubav“

Otišla sam od tebe onda kad sam prestala nalaziti sebe,
u mračnoj noći spakovala sam kofer,
i prekrivena kišom trčeći bežala od istine i te gorke ljubavi od koje puca staklo.
I sad,kad ljubav nema nestaje,
dolazi bol kao jedini svedok mog slepog ludila za tobom,voljenja bez uslova,
mladosti koju sam ti dala na dlanu,
i privilegiju da moju dušu vidiš golu.
Pokorila sam ti se kao sluga kralju
spremna da dam poslednju kap krvi,
misleći da nikad neću čuti zbogom
pala sam na kolena,naivna devojčica,
slepa vera u ljubav bez granica
kako sam samo glupa.
Sad kad je bačena poslednja karta
pare sa pokera nosiš ti,
kad se ljubav vrti u vrtlogu samoće
istina izbija na površinu,ali
ipak neka,uživaću lepoj laži.
Moja poslednja kratka porukica biće ispisana
modrom rukom i tupom olovkom u ćošku,
ono naše volim te zauvek
jer da ne krivim te i da praštam ti,
kako da se ljutim,kad bih opet pokoreno pala ispred tebe,jer i dalje ti verujem i to je najveće prokletavo koje nosim.

„Predaja“

Tiho i polako,korak po korak,
odlazila si neprimetno
nestala si poput senke na suncu
za sobom ostavljaš trag zimske rose i povlačiš se,predaješ se ali si pobednik,ljudi ćute,zidovi govore.
Činilo se kao da tvoja knjiga ima još stranica,a zapravo ostaju prazni listovi sa jednom dubokom tačkom.
Puštam te,ruke mi ostadoše osušene,
jezik nem dok ćutanje izjeda kao crv zbog želje da čujem glas,negde u nedrima ostaje praznina,neke pukotine ne možeš zakrpiti,ni danas,ni juče,a sutra ne dođe nikad.
I sada kad Dunav postaje proziran,
a maslačak krasi baštu,
u avliji na dnu oseti se trag zimske rose,i u vazdhu jedno pitanje bez odgovora,dan po dan,a minut i dalje je kao godina.
U svetlosti dana čujem ti šapat,
u mrklom mraku tokom noći
ugledam te kao senku
večnog divljenja pobedniku koji se predaje.
Spuštam pogled,odajem počast jer i bez mača postoje heroji koje slaviti treba,
ne plačem,glasno se smejem iz gordosti
jer si predaju proslavila osmehom
bez reči,i tako postala večni pobednik.